Da li ste (dovoljno) dobar roditelj?

Marija Budimir
Napisala Marija Budimir

Šta znači biti dobar roditelj? Da li dobar roditelj uvek zna šta je najbolje za dete, nepogrešivo predviđa posledice i uvek izabere najbolji način? Da li dobar roditelj uvek stavlja detetove potrebe ispred svojih? Da li se deca dobrih roditelja uvek pristojno i lepo ponašaju, nikad ne greše i nikad ne prave gluposti?

Uloga roditelja u odrastanju i formiranju ličnosti je neprocenjiva. U kojoj meri će dete razviti svoje potencijale, kako će se  nositi sa stresom, kako će rešavati probleme, kako će se ophoditi prema sebi i drugima, veoma zavisi od vaspitanja. (kliničke studije pokazuju da je roditeljski stil pored genetskih faktora i rane traumatizacije najznačajniji  faktor u predikciji mentalnih poremećaja i oboljenja)

Roditeljski zadatak – pripremiti dete za život je komplikovaniji nego ikad. U vreme kad  je moja generacija odrastala,  pravila su bila jasnija i lakše je bilo predvideti posledice pojedinih postupaka (npr.ako budeš vredan, učiš i završiš fakultet lakše ćeš se zaposliti i više ćeš zarađivati). Našim roditeljima je zato bilo jednostavnije da  nas usmeravaju, pomažući nam da postanemo „svoji ljudi“.

Uspešni ljudi u savremenom svetu nisu oni koji, slede pravila i pronađu najbolji put – već oni koji ga sami kreiraju. Sada se zahtevi, pravila, očekivanja  ubrzano menjaju, pa je za uspeh presudna istrajnost,  fleksibilnost i  visoko sofisticirane i razvijene socijalne  veštine. Ako  učimo našu decu da se ne suprotstavljaju, ne preispituju norme i ne preuzimaju (umereni) rizik, kao što smo (uglavnom) bili vaspitavani, ne pomažemo im da se snađu i nauče da uspešno upravljaju svojim životom.

Kako da pomognemo  detetu da odraste? Kako da postanemo bolji roditelji?

Otkrijmo i anallizirajmo  uobičajena (a pogrešna i štetna) uverenja koje nas ometaju da budemo bolji roditelji i više uživamo u roditeljskoj ulozi:

  • Ne smem da pokažem slabost pred detetom

Zašto je pogrešno: U toku života susrećemo se sa brojnim problemima, doživljavamo gubitke, poraze. Često smo u dilemi i osećamo  strepnju zbog neizvesne budućnosti. Normalno je i sasvim ljudski povremeno biti slab. Ako zahtevamo od sebe da ne osećamo tugu, strah, brigu, sumnju, kada je pre ili kasnije (ali sasvim sigurno) osetimo, držeći se ovog uverenja, – mi sebi  oduzimamo  snagu, grdeći se i prebacujući sebi zbog slabosti. Ako pak i prihvatimo svoje slabosti, a skrivamo ih od dece jer ne želimo da vide da smo obični ljudi a ne „supermeni“, laganjem ćemo narušiti odnos.

 Zašto je štetno: Ako i uspete da ne pokažete slabost dete će zaključiti da ste savršeni i sebe će osuđivati što nije jako kao Vi. Ako pak primeti slabost i Vašu nameru da je sakrijete zaključiće (osim da ste neiskreni) da je slabost nešto što treba po svaku cenu sakriti, nešto neprihvatljivo i loše (lagaće Vas i prikrivati da ga je strah i da brine, jer je to sramota). To će neminovno uticati na Vaš odnos, jer će se bazirati na neiskrenosti (Vi skrivate svoje slabosti od deteta, ono krije svoje slabosti od Vas). Tako ćete propustiti priliku i mogućnost da  pomognete detetu da nauči kako da se nosi sa problemima i teškim osećanjima. Vremenom to obično dovede do novih problema u međusobnom odnosu,  detetovi problemi sa odrastanjem postaju komplikovaniji, a neki narastu jer ih je skrivalo kako ne bi pokazalo slaboost. Novi i veći problemi  postaju okidač za nove brige, strahove, potištenost –  koju  ,sledeći svoje pogrešnu uverenje nastavjate da krijete, kako bi sačuvali sliku savršenog roditelja.

  • Ne smem da pogrešim u roditeljskoj ulozi

Zašto je netačno: Koliko god se trudili i nastojali da ne pogrešite – grešićete. Pogrešićete jer ne postoji savršeno rešenje. Postoje mnoga dovoljno dobra, bolja i lošija. Savršeno dobra, potpuno ispravna (i potpuno neispravna) ne postoje. Kakav će ishod biti ne zavisi samo od Vašeg postupanja i procene, već i od brojnih faktora koje ne možete kontrolisati i predvideti.

Zašto je štetno: Držeći se ovog uverenja, učite dete da su greške neprihvatljive. Kada od  Vas nauči da su greške nešto što po svaku cenu treba izbeći –  teže će donositi odluke (jer će tragati za apsolutno ispravnim rešenjem) i biće sklono da  odustane pre nego što je nešto i započelo – da ne bi pogrešilo. Kada pak pogreši (ili zaključi da je pogrešilo) teže će se nositi sa greškama jer će verovati da je greška, dokaz njegove lične neadekvatnosti, znak da je ono pogrešno.

  • Ja znam šta je najbolje za moje dete

Zašto je pogrešno: Iako dete nosi Vaše gene, iako ga  Vi vaspitavate – ono je posebna osoba, koja ima svoje želje, potrebe, ciljeve. Čak i kada nije zrelo, ono ume da prepozna šta želi a šta ne želi. Vi ga možete usmeravati, učiti da je ponekad  bolje da odložimo ispunjavanje nekih želja, da je nekad pametnije da od nekih ciljeva prosto odustanemo. Pored toga,  koliko god ste iskusniji i pametniji, ne možete sa sigurnošću predvideti koji izbor vodi ka najboljem rešenju. Koliko god ste iskusni, dobronamerni i mudri – niste prorok, nemate kristalnu kuglu.

Zašto je štetno: Ako rešavate detetove probleme, sprečavate ga da nauči da samostalno dolazi do rešenja, donosi i sprovodi odluke, suočava se sa porazom i raduje zbog uspeha. Jedini način da dete nauči da rešava probleme, ojača i razvije samopouzdanje je da ga polako puštate da rešava svoje probleme i suoči se sa posledicama. Slično kao kada ste ga učili da hoda –  Pridržavali ste ga dok je nesigurno činilo prve korake, a u jednom trenutku ste morali  da ga pustite.Nikad ne bi naučilo da hoda da ste nastavili da ga vozite u kolicima zato što je u kolicima bilo bezbednije. Ako ne padne i ustane nikada neće naučiti da hoda.

Možete predlagati, davati mišljenje, ali ako mu namećete i dajete gotova rešenja (koliko god bila dobra) dete neće ojačati i naučiti. Vaša rešenja, koliko god pametna i dobronamerna bila, neće doživeti kao svoja i sabotiraće ih. Vi ćete se osećati loše jer je odnos poremećen i svaki put kada ishod ne bude kakav ste očekivali krivićete dete (što Vas nije poslušalo) i/ili sebe što ste pogrešili u proceni.

  • Ja sam apsolutno odgovorna za ponašanje i sudbinu mog deteta

Zašto je netačno: Koliko god to želeli mi ne možemo da kontrolišemo sve činioce koji utiču na ponašanje i razvoj deteta. Pored drugih važnih osoba koje su neposredno uključene  u vaspitavanje i odrastanje (drugi roditelj, šira familija, škola, nastavnici, vršnjaci), uticaj šire sredine (popularna kultura, mediji, vrednosti društva) tu su i faktori koji proizilaze iz detetove strukture (temperament, crte ličnosti,sloboda izbora). Ne možete biti odgovorni za ono na šta ne možete neposredno da utičete.

Zašto je štetno: Ako preuzimate apsolutnu odgovornost za detetovo ponašanje ometate dete da razvije veštine donošenje odluka i suočavanje sa posledicama. Dete će imati osećaj  da ne kontroliše svoj život i sudbinu, jer njegovi postupci nemaju presudan uticaj na kasniji sled događaja. Dete postaje nemotivisano i nezainteresovano  jer zakjučuje :Kako god se ponašao uvek ću da se izvučem. Zašto bi se trudio kada je ionako sve jedno?! (Npr: dete ne ide u školu a Vi mu uporno pravdate časove da ga ne bi izbacili iz škole) . Vi mu možete govoriti šta je bolje i za njega i koliko nije fer što zloupotrebljava Vašu dobro i ljutiti se što ne shvata i ne radi ono što je bolje i za njega. Mnogo efikasniji način da dete  nauči da bude odgovorno je da prestanete da preuzimate svu odgovornost na sebe.

  • Ne mogu da podnesem da mi se suprotstavlja. To je znak da me ne poštuje, mora da me poštuje.

Zašto je pogrešno: Suprotstavljanje najčešće nije znak nepoštovanja već način da se izborimo za svoje granice i prava. Neprijatno je kada nam se dete suprotstavi, naročito kada to radi  grubo. Ipak koliko god je njegovo ponašanje grubo i nezrelo, kako god mi reagujemo – svaki put podnesemo. Podnošenje i prihvatanje nije  odobravanje. Efikasnije ćete preneti svoju poruku mirnim tonom i izrazom lica, nego kad ste besni i agresivni. Prihvatanje nam omogućava i pomaže da promenimo ono čime smo nezadovoljni (u svom i detetovom ponašanju).

Zašto je štetno: Dete učite da je zalaganje za sebe pogrešno i da drugi ljudi mogu da ga odbace ako izrazi neslaganje. Ako Vi reagujete agresivno (ili pasivno-agresivno – durenjem, ignorisanjem) na detetovu neposlušnost, terate ga da ili odustane od svojih granica, ili da ih još agresivnije brani (ili da Vas sabotira – ćuti i radi po svom). U budućnosti, u komunikaciji sa drugim ljudima,  biće sklono da se pasivno povlači da bi izbeglo konflikt i suprotstavljanje, ili da agresivno reaguje (svaki konflikt rešava “teškom artiljerijom”). Vi možete da naučite dete da asertivno izražava neslaganje tek kada prihvatite njegovo pravo da se ne složi i da izrazi neslaganje. I asertivnost se kao i druge veštine najbolje prenose primerom.

  • Moj zadatak je da zaštitim dete od problema i loših osećanja, kako nikad ne bi osetio brigu, tugu, strah.

Zašto je pogrešno: Neprijatna osećanja su prirodni pratilac života. Da bi imali samo prijatna osećanja morali bi da živimo u idealnim uslovima, svetu u kome nam je sve potaman a svi se ponašaju baš onako kako mi želimo. Vi ne možete stvoriti idealne uslove u kojima vašem detetu ništa ne fali, koliko god vremena i energije u to uložili.

Zašto je štetno: Osim što je nemoguće da, koliko god se trudili,  dete sačuvate od neprijantnih osećanja i frustracija, Vi ga štiteći ga od neprijatnosti zapravo učite da je nepodnošljivo suočavati se sa problemima, da je ono samo nesposobno da se uhvati u koštac sa životom i da se oslanja na druge koje i će umesto njega stvarati i izboriti se za bolje uslove umesto njega.

  • Samo najbolje je dovoljno dobro za moje dete,moram da mu pružim sve

Zašto je pogrešno: Ne možete mu pružiti sve jer nemate sve, ne možete mu pružiti najbolje jer uvek može bolje. I nećete biti bolji roditelj ako mu ne postavljate ograničenja – naprotiv.

Zašto je štetno: Kada ima sve, i veruje da može imati sve, detevremenom prestanete da želi, da se raduje. Kada želi najbolje čak i kada ga dobije raduje se samo dok se ne pojavi nešto još bolje (a to dolazi sve brže).  Kada u budućnosti ne dobije najbolje biće besno ili depresivno jer nije dobilo nešto na šta polaže pravo, nešto što mu pripada. Dete ovako uči da ima veća prava od drugih, da polaže pravo samo na najbolje stvari u životu. Ova životna filozofija najčešće vodi u hronično nezadovoljstvo i ometa razvijanje dobrih interpersonalnih odnosa.

  • Detetove potrebe moram uvek da stavljam ispred svojih

Zašto je pogrešno: Ovo je tačno, ali samo prvih meseci detetovog života, kada je njegove potrebe neophodno zadovoljiti „sada i odmah“. Da bi se dete razvijalo i sazrevalo, ono treba da se suočava sa umerenim frustracijama. Jedino tako  može naučiti da odloži zadovoljenje potreba i da razvije samokontrolu.

Zašto je štetno: Kako dete raste i sazreva, tako raste i Vaše pravo ( i obaveza) da se pobrinete za svoju dobrobit. Stavljanje u ulogu žrtve ne koristi nikom. Ako (uvek) stavljate detetove svoje potrebe ispred svojih Vi ćete biti frustrirani i iscrpljeni, jer ne brinete o sebi i svojoj dobrobiti. Zapostavljaćete odnos sa partnerom i time narušiti bračnu ali i porodičnu zajednicu. Dete ćete sprečiti da nauči da trpi, da odloži zadovoljenje svojih potreba. Osim što ga učite da mora sad i mora odmah, učite ga da su njegove potrebe važnije od potreba drugih ljudi. Stavljanjem u ulogu žrtve možete ga i opteretiti  krivicom – npr. kada hoće da uradi nešto što Vi ne biste odobrili ili povodom čega biste mogli da se osećate loše, jer se Vi zaboga toliko žrtvujete za njega. Učite ga i da je roditeljstvo kraj lagodnog života, sve sama tuga čemer i jad. Kada odraste, ako u međuvremenu ne promeni uverenje koje ste mu usadili, Vaše dete može da izbegava da samo zasnuje porodicu jer nije spremno da se odrekne svojih želja.

Bićete bolji roditelj kada prestanete da zahtevate od sebe da budete savršen roditelj

Vi niste i ne treba da budete superiorno sveznajuće biće, koje ima odgovore na sva pitanja, uvek postupa ispravno ne oseća sumnju, tugu, strah i bol, bezrezervno se žrtvuje  za više ciljeve i tuđu dobrobit. Vi trba da budete Vi – osoba koja iako nema gotova rešenja, kristalnu kuglu, oseća bol i tugu, ima svoje želje i pravo da bude nesavršeno ljudsko biće. Pokažite mu primerom da i tako nesavršeni uspevate  da se snađete,ustanete kada Vas život obori i skupite snagu da nastavite dalje, uspete čak i da budete srećni u nesavršenom svetu. Dete od Vas na Vašem primeru uči šta znači biti čovek. To je najveći dar koji mu možete dati.

O autoru

Marija Budimir

Marija Budimir

Marija Fuštar
Profesija: Psiholog
Zanimanje: Psihoterapeut
Status: Sertifikovani terapeut
Grad:Bor
Licenca: REBT i KBT terapeut
EMDR ACT