Emocionalne potrebe

Marija Budimir
Napisala Marija Budimir

Da li zaista umiremo bez ljubavi?

Ljudima, kao i ostalim živim bićima, vazduh, voda i hrana neophodni su za preživljavanje. Za kvalitetan ispunjen život, međutim,  nije dovoljno da (samo) budemo živi. Preživećemo bez ljubavi, pažnje, bliskosti, slobode da se izrazimo i  ostvarimo, ali živećemo kraće i manje kvalitetno*.

Svi ljudi, od detinjstva do kraja života imaju 5 osnovnih emocionalnih potreba. Ono u čemu se razlikujemo je stepen u kome su ove potrebe izražene. Razlikujemo se i u tome koliko smo svesni tih potreba i koliko uspešno i kvalitetno brinemo o njima . Dok je stepen u kome su potrebe prisutne uglavnom urođen, svest i briga o potrebama je naučena. Kako ćemo brinuti o sebi i koliko ćemo biti svesni svojih želja i potreba u najvećoj meri zavisi od toga kako su, dok smo odrastali, o našim emocionalnim potrebama brinuli  roditelji.

Osnovne emocionalne potrebe

Sigurna afektivna vezanost Potrebu da budemo sigurni, prihvaćeni, tretirani s nežnošću i pažnjom imamo od rođenja. Ukoliko roditelji nisu bili dovoljno brižni i zainteresovani, odbacivali, kritikovali i kažnjavali dete, nepredvidivo reagovali, osoba kasnije u životu može razviti uverenje da nije dovoljno dobra i vredna ljubavi u skladu sa tim uverenjem se i ponašati. Te osobe često imaju problema u vezama jer biraju hladne distancirane partnere ili prijatelje ili i sami postaju hladni i distancirani, tako da (nikad) ne dobiju ljubav i pažnju za kojom žude.

Autonomija i kompetencija Potreba da sebe doživimo kao zasebnu, odvojenu osobu javlja se u najranijem detinjstvu. Ova potreba nije adekvatno zadovoljena u porodicama u kojima se deca prezaštićuju ili granica između roditelja i deteta nije sasvim jasna (sigurno ste čuli ponosnu mamu koja izgovara rečenicu „Počeli smo da piškimo na nošu“ ili „pošli smo u prvi razred“).  Ovakvo ponašanje roditelja ometa dete da sebe doživi kao zasebnu i sposobno, i dovodi od toga da kasnije u životu sumnja u svoje sposbnosti, odluke, preko mere se oslanja  na druge ljude i bira snažne partnere koji će je štititi i usmeravati.

Realistične granice i samokontrola Potreba za usmerenjem, da znamo kada (nam) je dosta, dokle smemo da idemo a da ne ugrozimo sebe ili druge, raste zajedno sa detetom.  Preterano popuštanje, nedostatak usmerenja, davanje „za pravo“, tretiranje deteta kao da je centar sveta, rezultiraju time da kasnije u životu osoba ima  teškoća da ostvari dugoročne ciljeve jer ne može da toleriše nelagodu i. Ove osobe često imaju problema i u interpersonalnim odnosima jer ne poštuju prava drugih, teško sarađuju sa drugima i ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke.

Sloboda da se ispolje potrebe i osećanja često je ometena otvorenim (ili prikrivenim) očekivanjima od deteta da se suzdrži od ispoljavanja „nepoželjnih“ emocija da bi dobili ljubav, pažnju i podršku. Dete uči da ne sme da oseća i ispoljava npr.bes ili strah kako ne bi naljutilo ili razočaralo roditelje. Ove osobe izbegavaju da se izraze, suprotstave kako ne bi naljutili, ili izgubili ljude oko sebe. Ovim osobama često je važnije kako se drugi ljudi osećaju i šta o njima misle nego kako se oni sami osećaju i šta je za njih bolje.

Spontanost i igra važna je za doživljaj ispunjenosti i blagostanja tokom celog života, ne samo u detinjstvu. Zahtevni, kontrolišući roditelji, roditelji koji ne tolerišu greške, preokupirani uglednom, statusom i postignućem ometaju zadovoljenje ove važne emocionalne potrebe. Ukoliko se preveliki značaj pridaje obavezama i postignuću, a nesrazmerno mali opuštanju i uživanju, dete kasnije u životu može imati problema sa previsokim, perfekcionističkim zahtevima. Ova osoba neće biti u stanju da se opusti i uživa i može  razviti negativan pogled na svet.

Štetna roditeljska ponašanja:

•      Omalovažavanje

•      Perfekcionizam i uslovljavanje (prihvatanje deteta samo kada se ponaša na poželjan način; ili kada je uspešno)

•      Preterana kontrola

•      Kažnjavanje (fizičko, verbalno ili ignorisanjem) kada se dete ne ponaša onako kako roditelj očekuje

•      Emocionalna deprivacija i ihibiranje (nedozvoljanavanje detetu da ima i izrazi određene emocije npr.bes, tuga, strah…)

•      Zavisnost i sebičluk (očekujemo od deteta da brine o našim  potrebama i osećanjima – emocionalna ucena)

•      Preterana zaštita

•      Pesimistički stav

•      Preterana popustljivost

 

 

Šta možemo da uradimo ako nismo naučili da odgovarajuće brinemo o svojim emocionalnim potrebama?

U šema terapiji sve se „vrti“ oko  emocionalnih potreba. Tako se mentalno zdravlje definiše kao sposobnost da se sopstvene potrebe zadovolje na adaptivan način, te je najvažniji  cilj terapije – pomoći klijentima da razumeju sopstvene emocionalne potrebe i da nauče da ih  zadovolje na adaptivan način. Da bi se taj cilj postigao moraju se otkriti i promeniti maladaptivne šeme i disfunkcionalni načini prevladavanja šema.

 

 

 

 

*brojna klinička istraživanja pokazuju da su bliske veze sa drugim ljudima važan faktor u predikciji životnog veka usamljenost je faktor rizika za mnoga stanja i oboljenja (depresija, morbidna gojaznost, kardiovaskularna oboljenja… ) takođe je dokazano da inhibicija, prikrivanje svojih želja, sklonosti, potreba značajno skraćuje život (npr. gej osobe u društvima u kojima je homoseksualnost tabu, u proseku žive znatno kraće od heteroseksualaca, različite studije pokazuju od 7 pa do čak 12 godina)

 

O autoru

Marija Budimir

Marija Budimir

Marija Fuštar
Profesija: Psiholog
Zanimanje: Psihoterapeut
Status: Sertifikovani terapeut
Grad:Bor
Licenca: REBT i KBT terapeut
EMDR ACT